Zašto prostitucija nije rad?

Novac je realnost, veća od one koju žensko biće predstavlja. Novcem se može kupiti ljudski život i izbrisati njegova važnost iz svakog aspekta građanske i društvene savesti, iz pravne zaštite, iz korpusa bilo kog građanskog prava, iz bilo kog koncepta ljudskog dostojanstva i suverenosti. Za pedeset jebenih dolara svaki muškarac to može da učini.  Andrea Dvorkin

Govoreći iz radikalno feminističke pozicije, prostitucija podrazumeva sistemsko podređivanje žena od strane muškaraca do njihovog potpunog poništavanja. U njenoj osnovi stoji pre svega dominacija muškaraca nad ženama, koja zajedno sa kapitalizmom nastoji da normalizuje muško nasilje koje žena u prostituciji preživljava; odnosno, tretirajući nasilje kao rad teži se jačanju moći koju muškarci uživaju u patrijarhatu, kroz stvaranje profita i održavanje seks industrije.

Karakteristika prostitucije je dehumanizacija žena, odnosno njihovo svođenje na objekat i time potpuno poništavanje njih, kako kao žena, tako i kao ljudskih bića. Imperativ kapitalizma koji podrazumeva da se svaka vrednost mora pretvoriti u tržišnu, odnosno u robu, je jedan od puteva ka dehumanizaciji žena u patrijarhatu. Ključno pitanje koje se postavlja bilo bi zašto i na koji način žene bivaju uvučene u prostituciju i koji su mehanizmi koji ih zadržavaju da iz nje ne izađu? Preduslov da žene budu uvučene u prostituciju je njihova socijalizacija u patrijarhatu, odnosno sve što ona sa sobom nosi: izloženost žena siromaštvu, posledice kontinuiranog nasilja i trauma koje iz njega proističu. Treba govoriti pažljivo o preduslovima za prostituciju. Ako bismo pričale samo o socijalizaciji žena u patrijarhatu, moglo bi doći do skretanje pažnje sa muškaraca koji iskorišćavaju žene u prostituciji. Na taj način mogao bi se prevideti osnovni uslov za prostituciju, a to je potražnja. U tom smislu, polazište je da su muškarci ti koji zahtevaju da se ženska tela prodaju kao roba na kapitalističkom tržištu.

Različiti izvori ukazuju na to da su niske zarade, beskućništvo, glad, izdržavanje porodice.., sve faktori zbog kojih veliki procenat žena biva uvučen u lanac prostitucije. Najveći broj žena u prostituciji dolazi iz siromašnih klasa. Prema određenim istraživanjima 74% žena u prostituciji navodi siromaštvo kao glavni uzrok ulaska u prostituciju. Egzistencijalna ugroženost žena tako predstavlja preduslov za održavanje sistema. Kroz održavanje nejednakih pozicija unutar klasnog i patrijarhalnog sistema, žene u prostituciji ostaju na mestu sa kog dolaze, na društvenoj margini. Tako se ženama nude priče o mogućoj materijalnoj stabilnosti i većim zaradama koje pre mogu da ostvare ako su u prostituciji. Ovakve i slične laži služe kako bi žene bile u konstantnoj trci za obećanim novcem, koji one najčešće ni ne vide, jer taj novac završi u rukama makroa i seks industrije. Novac u ovom slučaju služi kao sredstvo kontrole, zadržavanja žene u prostituciji, povećavanja profita i na taj način predstavlja jedan od mehanizama održavanja patrijarhalnog i kapitalističkog sistema.

Svakodnevica žena u prostituciji je slika bede o kojoj svedoči i jedna od intervjuisanih žena u istraživanju koje je sprovedeno 2013. godine u Novom Sadu1. Devetnaestogodišnja Manuela (trudna sa trećim detetom, utučena zbog droge koju svakodnevno uzima kako bi mogla da izdrži ) kaže kako radi sve dok ne zaradi 2000 dinara da ima da jede, plati stan... Tu je važan momenat da na njen račun živi i njen partner, što govori o tome da je, u ovom slučaju ulična, prostitucija patrijarhalni sistem koji poznaje nekoliko skupina muškaraca koji proizvode tražnju, kontrolišu proizvodnju seksa (žensko telo) i ubiraju profit. Jedna od tih skupina su povremeni partneri (ili čak bliski muški srodnici) žena u uličnoj prostituciji.

„Kako ste doneli odluku da izađete iz posla kojim se bavite?
Pa znaš kako, imam decu, ne bih želela da moja deca to prođedu što ja prolazim.
Rastedu mi deca i ne bih želela da dođu do toga. Ipak su to ženska deca. Zbog
toga“. Dragica, 25, Novi Sad2


Kao deo sve značajnijeg korpusa seksualnog korišćenja žena u prostituciji je i korporativni seks, odnosno kupovina seksa posle poslovnog uspeha. U osnovi ovog vida prostitucije leži potreba muškaraca da koriste žensko telo, i u isto vreme pokažu pred drugim muškarcima.

Jedan od načina kontrole i disciplinovanja žena u prostituciji je i razvijanje takmičenja, odnosno povećavanje konkurentnosti među samim ženama. Socijalizacijom u patrijarhatu žena je naučena da na drugu ženu gleda kao na neprijateljicu i da muškarac bude centar njene brige, pažnje i posvećenosti. Tržišni sistem ovo vrlo vešto koristi kako bi kroz razvijanje konkurentnosti uspevao da eksploatiše žene i time uvećava svoj profit. S tim u vezi, žene u prostituciji su primorane na konstantno takmičenje sa drugim ženama, ali i na uslov da budu u prostituciji i za manje novca, nego na samom početku, odnosno kada se pojave nove žene koje se na tržištu procenjuju kao kvalitetnija i bolja roba. Uprkos svim mehanizmima, žene u prostituciji su često jedna drugoj najveća i jedina podrška u visoko rizičnim situacijama. Neretki su primeri kada žene rade u paru, i na sve moguće načine čuvaju jedna drugoj leđa.

Kako bi patrijarhat i kapitalizam postojali, važno je da se njihov nasilni karakter normalizuje. Prostituciju namerno nazivamo radom, jer onda nema odgovornosti za nasilje, odnosno tada ne postoje okrivljeni i žrtva, i samim tim nema kazne. Tako se zločin prevodi u društveno prihvatljivu kategoriju.

“Napale su me mušterije, bila sam napadana i tučena. Ja sam tri puta
dobila batine od mušterije. Strašno. Budem s njima, odradim, ne da mi pare ili mi
uzme pare. Moram da mu dam da me ne prebije, al me opet prebije”. Manuela 19, Novi Sad

Ovim postupkom seks-industrija maskira nasilje i čini ga potpuno nevidljivim. Kroz prostistuciju, seks-industrija u jednu ruku normalizuje i time održava, ali i stvara kulturu muškog nasilja nad ženama, koja je opet neophodna da bi se sticao profit i povećavala zarada, što garantuje opstanak ove industrije kao jedne od industrija sa najvećim profitom.
Istraživanje3 koje je vršeno u Novom Sadu, pokazuje da minut seksa košta 2 evra za snošaj i 1, 25 za oralni seks, a od čega većina ode u ruke makroa.

Koliko je kultura muškog nasilja nad ženama normalizovana svedoči i činjenica o kojoj je Andrea Dvorkin govorila, a to je da ćemo pre uvideti problem nasilnog karaktera rada muškog radnika u fabrici: “kada muškarci rade u fabrici posao koji otuđuje, ne kažemo da novac vrši transformaciju iskustva tako da oni zavole posao, dobro se provode i pri tom ih nagoni da ništa drugo ne rade. Mi tada gledamo u dosadu, u beskrajno mrtvilo i kažemo da kvalitet ljudskog života mora biti bolji od toga«. Dok sa druge strane, jedino se u slučaju prostitucije nalazi izgovor da novac može da vrši preobražaj iskustva da se zavoli nasilje, na koje se opet gleda kao na posao, koji je čak i zabavan, koji žena bira i ne želi ništa drugo da radi sem toga.O prostituciji se govori kao o izboru, želji ili pristanku.

Pristanak da žena bude u prostituciji bi izostao da ne postoji faktor novca, što implicira da želja žene da bude u prostituciji nije autentična, a da je pristanak iznuđen. Kada govorimo o želji, mi govorimo o želji muškarca koji iskorišćava žene u prostituciji, o želji koja je sadistička i koja kaže „ja mogu da radim sa tobom šta god mi je volja, prvo jer sam muškarac (to se ne izgovara naglas, ali se podrazumeva), drugo “jer sam platio“. Novac je ovde alibi muškarcima da je žena dobrovoljno pristala na nasilje koje je suština većine njihovih fantazija.  U slučaju da je sistemski uređeno da se sve žene socijalizuju kao bića za sebe, a ne za njega, a s tim u vezi i da uživaju jednaku moć kao i muškarci, te da imaju jednak pristup obrazovanju i poslovima koji im obezbeđuju ekonomsku stabilnost, ne bi postojala osnova da žene budu u prostituciji. Tek kada bi svi kulturološki, socijalni i ekonomski uslovi bili zadovoljeni mogle bismo da govorimo o izboru, želji i pristanku koji nije iznuđen. Protivno opštem mišljenju je činjenica da kada bi se obezbedili svi uslovi koji ženi omogućuju rast i egzistenciju koja zapravo ide iz njene želje, prostitucija više ne bi imala osnova da postoji, jer bi to značilo da su se i kapitalizmu i patrijarhatu urušili temelji. Sve dok govorimo u okvirima ovih društvenih sistema, posmatrati izbor kao neutralan i izolovan od konteksta u kome nastaje, odnosno mogućnosti i nasleđa koje uslovljavaju njegovo postojanje, postoji bojazan da postanemo saučenice u izopštavanju prostituisanih žena iz zajednice, njihovoj getoizaciji, kriminalizaciji, ponižavanju, oduzimanju ljudskog dostojanstva, i stavljanja u koš "drugorazrednih građanki". Mi, takođe, prebacujemo odgovornost za nasilje i represiju koju žene u prostituciji trpe na njih same, i održavamo diskurs dobre i loše žene, koji patrijarhat nameće - sama je birala, mogla je da izabere nešto drugo, sad ne bi trpela nasilje, bila silovana, ubijena… Čini se neophodnim da, pre nego uskočimo u zamku izbora, želje, i pristanka, promislimo odakle i kome ide na volju da u kulturi nasilja govori o izboru i želji žene da bude u prostituciji. Ako bi industrija seksa zavisila od želje žene da se prostituiše, ona više ne bi postojala, a to nikome nije u interesu, ni kapitalu, a ni muškarcima koji iskorišćavaju žene u prostituciji.