Kada je reč o zakonskim okvirima za regulisanje prostitucije bitno je napomenuti da oni, kao i drugi zakonski propisi, nastaju na osnovu određenih vrednosti koje jedno društvo zastupa. U tom smislu, može se reći da postoje dva uobičajena viđenja prostitucije iz vrednosnog ugla: jedno je da prostitucija nemoralna aktivnost i da žene u prostituciji treba kažnjavati za to što rade, a drugo da prostituciju treba tolerisati i zakonski urediti. Naše viđenje predstavlja viđenje radikalnog feminističkog pokreta koji vrednosti crpi pre svega iz poštovanja integriteta i dostojanstva svih žena, i ljubavi prema njima. Prema tome, smatramo da prostutucija zaoblizi kategorije (ne)morala, i predstavlja drastičan oblik muškog nasilja prema ženama i evidentan primer muške nadmoći u patrijarhalnom, heteronormativnom društvu.

“Prostitucija nije ideja, to je svakodnevna praksa velikog broja žena koja najčešće ima svoja značenja i u zakonskim normama. Šta su intencije zakonodavca u vezi sa prostitucijom najjasnije pokazuje to kako je fenomen definisan, šta je to što želi da suzbije ili eliminiše, ili još značajnije, koga zakonodavac želi da kazni”

U okviru prvog viđenja postoji prohibicionistički model (kriminalizacija) prema kome je prostitucija zakonom zabranjena, a aktivnosti žena u prostituciji, kao i svodnika, kažnjive su zakonom. Ovaj model preovladava u Sjedinjenim Američkim Državama (sem u ruralnim područjima Nevade gde je ona legalizovana). Prohibicionistički model je opasan jer na žene u prostituciji gleda kao na građanke drugog reda, nemoralne i prljave, te one preživljavaju konstantnu stigmu i diskriminaciju od celokupnog društva. Ovaj model ne kažnjava muškarce koji iskorišćavaju žene u prostituciji, što samo po sebi govori o odnosu države i društva prema ženama i dubokoj sistemskoj mizoginiji.

U okviru drugog vrednosnog viđenja nastao je regulacionistički model (legalizacije). Ovo zakonsko rešenje na prostituciju gleda kao na radni odnos, a na žene u prostituciji kao na seks radnice. Primeri država gde ovaj model postoji su Nemačka, Holandija i Švajcarska. U ovim državama postoje tzv. sindikati seksualnih radnica, ali njih u većini slučajeva vode isključivo muškarci, tj. svodnici. Kroz regulacionistički model, žene u prostituciji dobijaju zakonsko pravo na redovne medicinske preglede, a sindikati (čitaj: makroi) dobijaju kondome i lubrikante. Ono što ovaj model u praksi pomenutih država pokazuje jeste drastično povećana trgovina ženama u svrhe seksualne eksploatacije, te da žene koje su u prostituciji najčešće nemaju ni državljanstvo ni pravo na te iste preglede. Još jedan argument u prilog ovog rešenja jeste da će država ubirati porez, te da će svi građani i građanke imati benefit od toga. Logika koja stoji iza ovoga jeste da industrija tzv. „seks rada“ ionako postoji i da bi ej trebalo ozakoniti kako bi žene u prostituciji plaćale porez i zauzvrat imale pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje. Međutim, u Nemačkoj su samo 44 osobe registrovane kao "profesionalne seks radnice" u seks industriji od procenjenih 400 000 osoba u prostituciji. To nam govori pre svega da su većina žena u prostituciji zapravo migrantkinje koje ni nemaju nemačko državljanstvo, te samim tim ni pravo na zaštitu koju im legalizacija navodno nudi. U praksi je najčešće slučaj da se u jednom bordelu prijavi jedna žena u prostituciji, a pored nje u istom bordelu postoji veći broj žena koje su tu „na crno“ i nemaju nikakva prava. Ovo govori o tome koliko je logika skupljanja poreza zapravo pogrešna, te da se on ubira i od beznačajnog broja žena, ali i na ušrtb njihovog dostojanstva. Dakle, sem činjenice da su većina žena u prostituciji migrantkinje, jednako je važno istaći činjenicu da ovaj model u potpunosti zanemaruje neravnomeran odnos moći muškaraca i žena. Takođe, žene u prostituciji se suočavaju sa smrću u proseku 10 do 40% iznad proseka, a 60 do 80% njih doživi redovno fizičko i seksualno zlostavljanje. To su dokazi da prostucija nije i nikada ne može biti posao kao i svaki drugi, već da se njenom legalizacijom zapravo legalizuje socijalna nepravda. Kroz ovaj model još jednom se vidi nebriga države prema svojim, ali i ženama iz drugih država, kao i srž patrijarhalnog sistema koji žene drži u potlačenom položaju, a kojim se te države vode.

Ovaj model takođe zanemaruje još jednu, i to ključnu stvar: zašto nam je prostitucija uopšte potrebna? Zbog čega treba legalizovati prodaju bilo čijeg tela, i kakvu društvenu poruku ovaj model šalje? Da je ljudsko (žensko!) telo na prodaju? Da bilo ko sa novcem (a to najčešće nije ni velika cifra) može da kupi drugo ljudsko biće koje je u potrebi za parama? Ne samo tela, ovim modelom država poručuje da su ženska seksualnost, želje, uživanja, takođe na prodaju. Zbog svega rečenog, smatramo da ovaj model na specifičan način (ne želimo da kažemo najviše, jer ne želimo da rangiramo loše modele) zadržava izrazitu patrijarhalnu normu koja, u sprezi sa kapitalističkim vrednostima, svaku ženu, a posebno onu u prostituciji, stavlja u krajnje neravnopravan i degradirajući položaj.

Gledano iz ugla žena u prostituciji, model legalizacije sličan je modelu dekriminalizacije, s tim da se u okviru prvog prostitucija uređuje državnim zakonima, a u okviru drugog ova oblast nije zakonski uređena ni na koji način, što znači da postoji crno tržište na kome su žene u potpunosti prepuštene same sebi.

Jedino zakonsko rešenje prema kome država uvažava integritet svih svojih, ali i građanki drugih država, jeste model neoabolicije. On se često meša sa abolicionističkim modelom koji postoji u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Naime, prema abolicionističkom modelu, prostitucija sama po sebi nije zabranjena, ali aktivnosti koje je prate, dakle svodništvo, su ilegalne. Razlika između neoabolicije i abolicije je u tome što prva kažnjava i muškarce koji iskorišćavaju žene u prostituciji. U tom smislu, jedini model koji zagovaramo jeste isključivo neoabolicija, koja bi vremenom prerasla u potpuno ukidanje prostitucije kao pojave u kome bilo koja žena mora da prodaje svoje telo kako bi preživela.

Neoabolicionistički model je prvobitno nastao u Švedskoj, te je i danas poznat kao švedski model, a, kako su ga vremenom usvojile i Norveška i Island, a i Finska je u procesu, termin koji se takođe koristi je nordijski model. Švedska je ovaj zakon donela 1999. godine i od tada se prostitucija, ali i trgovina ljudima, znatno smanjila. Ovaj zakon je od izuzetne važnosti jer pokazuje brigu države za žene i, time što kažnjava muškarce koji ih iskorišćavaju, pokazuje da potražnja nije neutralna, da ima pol. Švedski model govori o tome da su muškarci ti koji započinju lanac, oni koji koriste ženu u nevolji i oni koji od toga profitiraju. Takođe je važno znati da ovaj model nudi ženama koje izađu iz prostitucije alternative, razne kurseve i zanate koje mogu da nauče, poput šivenja, krojenja, i sličnih stvari. Dakle, bitno je da država brine da te žene ne ostanu na ulici i da se o njima brine.

Zakonski okvir u Srbiji

Prema zakonskom okviru u vezi sa prostitucijom, Republika Srbija spada u prohibicionističke zemlje, a prostitucija se pominje u dva zakona: Zakonu o javnom redu i miru, prema kome se vode prekršajne, i Krivičnom zakoniku, prema kome se vode krivične prijave.

Iako žene koje su u prostituciji ne odgovaraju krivično, one su pomenute u Zakonu o javnom redu i miru u članu 16, i to zajedno sa muškarcima koji ih iskorišćavaju i makroima - “Ko se odaje prostituciji, koristi usluge prostitucije ili ustupa prostorije radi prostitucije - kazniće se novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana. Ko maloletnom licu ustupa prostorije radi prostitucije - kazniće se zatvorom od 30 od 60 dana.” Na ovaj način, sam čin prostitucije definisan je kao prekršaj protiv javnog reda i mira, za koji sve strane uključene u prostituciju jednako odgovaraju. Važno je napomenuti da je ovaj model, u kome se kažnjavaju muškarci koji iskoriđćavaju žene, prvi put uveden u januaru 2016. Godine, odnosno da nije na snazi neko duže vreme. Ovaj model je predstavljen kroz paradigmu „rodne ravnopravnosti“ prema kome sve strane treba da odgovaraju, ali ni na koji način ne pokazuje svest zakonodavaca o tome čemu su žene u prostituciji izložene, niti ih tretira sa dostojanstvom.

Krivičnu odgovornost, uz moguću kaznu zatvorom uz novčanu kaznu, pak, snose oni koji u prostituciji posreduju, tačnije onaj “(1) Ko navodi ili podstiče drugog na prostituciju ili učestvuje u predaji nekog lica drugome radi vršenja prostitucije ili ko putem sredstava javnog informisanja i drugih sličnih sredstava propagira ili reklamira prostituciju, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. (2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno prema maloletnom licu, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom” (prema članu 184. Krivičnog zakonika). Muškarci koji iskorišćavaju žene, dakle, jesu prekršajno, ali ne i krivično odgovorni.

Odlučne smo u stavu da ovakvo zakonsko rešenje degradira i dehumanizuje žene, jednako kao što to radi sam sistem prostitucije. Ovim modelom, žene u prostituciju su one koje remete javni red i mir, što ih dodatno izlaže diskriminaciji i teškom položaju u društvu. Takođe, odlučne smo u nameri da se zalažemo za uvođenje švedskog modela, a argumente u prilog tome naći ćete, kako u ovom tekstu, tako i u drugim tekstovima na ovom blogu.